субота, 01. јун 2013.

ТВОРБА РЕЧИ



Прва ствар која треба да вам буде јасна јесте да свака реч може да се разложи на морфеме, односно „саставне делове“. 

Тако треба да размишљате о морфемама.  

То значи да једна реч може бити састављена од једне (то, над, у), две (кућ-а), три морфеме – или више. Минимум је једна, то је јасно.

 Гледајте прву реч у овом посту – прва

Део те речи који гарантује да можете да разумете шта хоћу том речју да вам кажем је ПРВ. То је коренска морфема или, да поједноставимо, најмањи део речи који могу да употребим да бисте ви разумели да ми треба редни број. Све остало је додатак, у овом случају наставак за облик, који се мења – прв-А, прв-Е, итд.

Коренска морфема (или корен речи)  учествује у настанку једне речи и одређује њено основно значење. Толико за почетак. 

Идемо на следећи ниво настанка нове речи. 

КУЋА је проста реч, а КУЋ је корен те речи (КУЋ-а, КУЋ-е), видите да се тај део речи стално понавља. Али сада треба направити нову реч, изградити је од корена претходне, просте речи.

Кућ + ни

Ово НИ које смо додали са десне стране, то је суфикс, морфема која нема значење ако је одвојите од корена, али уз корен, она учествује у настанку нове речи. Та нова реч више није проста, то је сада изведеница.

 Шта су заправо изведенице? Речи које градимо по моделу

                                                    КОРЕН + СУФИКС

 а овакав начин настанка речи у српском језику зове се извођење. Дакле, корен + суфикс = изведеница.

Међутим, сви знају да поред суфикса, постоји и префикс (сам назив каже да он долази пре корена речи).

Рецимо, на глагол СТАТИ додамо префикс НЕ – НЕСТАТИ. Ово би био модел супротан од претходног, сада бисмо на корен речи додали префикс.

                                             ПРЕФИКС + КОРЕН = СЛОЖЕНИЦА

Наравно да сви знамо да су сложенице и две речи које се просто споје, као БЕОГРАД, ВИСИБАБА, и тада те речи имају један акценат, а и ново значење.

И последњи модел настанка речи у српском језику је КОМБИНОВАНА ТВОРБА. 

Звучи страшно, али у ствари то је СЛАГАЊЕ + ИЗВОЂЕЊЕ, односно

                                                   ПРЕФИКС + КОРЕН + СУФИКС

Ево примера – корен је ГРАД, наша реч је ПРИ (префикс) + проста реч ГРАД + СКИ (суфикс).

Да пробамо – имао реч КЊИЖЕВНИ, питање је који је каква је то врста творбе речи. 

Основа у речи је КЊИГ + ЕВНИ – то јест, корен + суфикс, закључак је лак – ово је извођење. 

Могли бисмо тада да приметимо и гласовну промену која ће настати – сећате се, К, Г, Х испред Е прелазе у Ч, Ж, Ш. Причамо о палатализацији, јер овде је Г прешло у Ж испред Е. Заправо, приликом творбе речи, на спојевима између корена, суфикса и префикса и долази до гласовних промена, то су места где треба да их тражите.

ПОДИЋИ је, рецимо, следећа реч. Одговор је да је то сложеница. Образложење – испред основе ДИЋИ додали смо префикс ПО, модел је префикс + корен = сложеница.

Реч ОБЈАШЊЕЊЕ – ОБ + ЈАСН+ ЈЕН+ЈЕ

Погледајте мало пажљивије. ОБ је суфикс и ту нема проблема. ЈАСН је корен речи од ЈАСНО, и то је у реду. На то је додат суфикс ЈЕН, и ту се прича мало компликује, јер се Н и Ј јотују и дају Њ, а Њ као предњонепчано утиче на С које се једначи по творби са Њ и прелази у предњонепчане, у Ш. 

Тако настаје трпни глаголски придев ОБЈАШЊЕН. 

Али тада се на њега додаје суфикс ЈЕ, Н и Ј се још једном јотују, и настаје глаголска именица ОБЈАШЊЕЊЕ. Зашто је то глаголска именица? 

Па зато што настаје од глаголског трпног придева. А све ово заједно је комбинована творба, тачније модел префикс+корен+суфикс.

А шта је онда ХРАБРОСТ, изведеница, проста или сложена реч?
А шта је САМОВОЉА?
О каквом типу творбе се ради у речи ИЗНАД, може ли се ова кратка реч раставити на неке делове?
Сигурно да може.

Поздрав, срећно на испиту!!!



уторак, 18. децембар 2012.

АСИМИЛАЦИЈА И ДИСИМИЛАЦИЈА САМОГЛАСНИКА

Још једна од гласовних промена о којима се ретко прича на часовима књижевности јесте и тема данашњег поста - асимилација и дисимилација самогласника.

Прво, неопходно је да утврдимо шта тачно значи кад нам неко помене асимилацију или дисимилацију у језику.

Могли сте да приметите да је до сада било говора о гласовним променама које настају кад се два сугласника прилагођавају један другом, мењају у зависности од гласа уз кога стоје. То се зове асимилација - према томе, асимилација је и једначење сугласника по звучности.

Дисимилација је супротан процес - неће се гласови мењати и прилагођавати, они ће нестајати и тада ћемо говорити о дисимилацији.

Па, тако постоји и асимилација самогласника, о њој ћемо прво говорити.

Ако би требало да бирате између облика КОГА и КОЈЕГА, шта бисте изабрали?

Одговор је да можете изабрати оба, оба су правилна, али је овај краћи облик настао асимилацијом самогласника у речи КОЈЕГА.

Сматра се да је у овој речи дошло до губљења гласа Ј, па се тиме добио облик КОЕГА. Е се даље асимиловало, прилагодило и мењало, гласу О и претворило у тај глас. Облик који је тада настао је КООГА. Јасно је да је следећа фаза била стапање два самогласника у један и добили смо облик КОГА.

Ова врста асимилације важи и за речи СОКОЛ, СОЛ, СТОЛ, у којима је глас Л на крају слога прелазио у О, и тада су настајале речи СОКО, СО, СТО. Ми данас, наравно, ту промену препознајемо као прелазак Л у О.

Као и увек кад су гласовне промене у питању, има изузетака. До асимилације самогласника неће доћи у сложеним речима у којима се прва реч завршава на О, а друга почиње самогласником О, или, једноставније, пише се -

ПООЧИМ, ЦРНООКА, ПООДМАЋИ.

Пробајте да напишете ПОЧИМ - оно што би се сигурно изгубило јесте значење речи ПООЧИМ, и то је разлог што се не врши сажимање ових самогласника.

Постоје и позајмљенице из страних речи, као што су ЗООЛОГИЈА, ПРЕЕГЗИСТЕНЦИЈА.



А сад, остао је супротни процес - дисимилација самогласника.

Већ смо говорили о умекшавању сугласника и променама О у Е у зависности од гласа уз кога стоје. Тада је речено да ће у облику инструментала иза предњонепчаних сугласника наставак бити Е - МАЧЕМ, рецимо.

Међутим, ни то није правило које нема додатак.

Каже се БЕЧОМ -  а по овом правилу (ако се упореди са обликом МАЧЕМ) требало би БЕЧЕМ. Наравно, нећемо то тако рећи. Ипак, поставља се питање - а зашто?

Објашњење је једноставно - ако бисмо написали БЕЧЕМ, што је по правилу о преласку О у Е, ми бисмо "гомилали" глас Е у ова два слога, и тада долази до разједначавања самогласника.

Зато се каже МИЛОШЕМ, али се каже и КЕЈОМ, мада би по правилу требало КЕЈЕМ. И ово је пример дисималације или разједначавања самогласника.

СПРЕЈОВИ или СПРЕЈЕВИ, шта би било правилно?


понедељак, 17. децембар 2012.

НЕПОСТОЈАНО А

Тема претходног поста је био превој вокала. Тада смо, у намери да објаснимо како препознајемо ту гласовну промену, поредили облике речи. Овога пута радићемо исто, а тема ће бити промена самогласника која се зове непостојано А.

Поново ћемо поредити облике речи.

У речи ЛОВАЦ, именици мушког рода једнине у номинативу, видимо да  се између В и Л налази А. Али, у облику генитива исте речи, ЛОВЦА, тог А више нема. То А је непостојано, што значи да се у неким облицима речи јавља, у неким не.

Ово се зове алтернација (промена) А : нулта фонема (А у првом облику у другом се не јавља, уместо њега нема ничега, то се у граматици зове нулта фонема).

Шта се то десило па ово А „нестаје“ у неким облицима речи? Некада је на месту тог А стајао полуглас ь – једноставно, реч се писала овако – ловьць. У неким случајевима полуглас се „претварао“ у А, а у неким једноставно нестајао.  

Ипак, битно је да гласовну промену можемо данас да препознамо, а да бисмо то могли, ево неколико примера:

КРУШКА – облик генитива множине гласиће КРУШАКА,

ПИСАЦ, ПИСЦА, ПИСАЦА – примећује се да у неким облицима речи јавља А

ДОБАР – ДОБРА – у мушком роду придева појављује се непостојано А, у женском га нема.

ПРИШАО – ПРИШЛА – ово је облик радног глаголског придева, у мушком роду постоји непостојано А, у женском не.

Примери који су наведени су уобичајени и углавном се лако препознају. Међутим, постоје случајеви који су такође примери за ову гласовну промену, али се ретко наводе.

Приликом творбе речи, настанка нових речи у српском језику, користимо префиксе (додатке који су пре, испред речи).

Ево примера – ИЗ + ТКАТИ – требало би да нова реченица (ово је сложеница, биће речи и о томе) гласи ИСТКАТИ (звучно З испред безвучног Т мења се у безвучно С – пример за једначење сугласника по звучности). Овде нема непостојаног А. Али, у облику речи ИЗАТКАТИ има, и ово је пример за непостојано А. Исти случај је у речима РАЗАСЛАТИ, ИЗАГНАТИ.

Ево још једног примера за непостојано А. Многи пишу предлог СА уз именску реч са апострофом, овако

С'  ДРУГОМ (уз апостроф).

Ово ћете често видети, али то је грешка. Предлози С(А) и К(А) исправна су у оба облика, јер је ово пример за непостојано А, према томе, апостроф је непотребан (и неправилан).

Ипак, кад је обавезан овај дужи облик са непостојаним А?

Када реч уз коју предлог стоји почиње гласом који је сличан гласу К или С. Дакле, не може С СЕСТРОМ, мора дужи облик – СА СЕСТРОМ, не може К КУЋИ, јасно је да мора КА КУЋИ.

И, кад је још обавезан? У облику СА МНОМ. Из неког разлога, овде постоје недоумице и често се пише као једна реч, што је погрешно. Као што пишете СА ЊИМ, СА ТОБОМ, СА САЊОМ, не постоји ниједан разлог да се у овом случају пише другачије.

Исто је са НИЗ(А), УЗ(А), КРОЗ(А).

Да ли се каже СА ЖЕНОМ или С ЖЕНОМ? К ГРАДУ или КА ГРАДУ?

А зашто?

Велики поздрав до следећег пута.

субота, 15. децембар 2012.

ПРЕВОЈ ВОКАЛА



Тема данашњег поста је једна промена самогласника о којој се на часовима ретко прича. О чему се ради?

Сви примећујемо сличност између речи ТЕЋИ и ТОК. Прво је глагол, друго је именица, али бисмо очекивали да се ове речи, с обзиром да имају исто основно значење, имају исте фонеме. То овде, јасно је, није случај. Видимо да се у првој речи налази Е, а у другој речи О.

Треба знати да су се и ови самогласници мењали, па је тако дошло и до ове промене у облику речи. Ово се зове промена Е:О или ПРЕВОЈ ВОКАЛА.

Како утврђујемо постојање ове промене?

Једноставно, поређењем облика речи.

Рецимо:
РОДИТИ – РАЂАТИ. Погледајте корен речи РОД-РАЂ. Ово се зове промена (превој вокала) О:А.

Може то бити и овакав пример:

ПРАТИ – ПЕРЕМ.
Видимо да између П и Р у првом случају нема самогласника, а у другом случају има. Тада то зовемо промена или превој нулти сугласник:Е.

Постоје и случајеви када се у облицима речи налази исти самогласник, али има различити акценат, рецимо,

ЛЕЋИ – ЛЕГАТИ

Ако изговорите ова два глагола, видећете да ћете у првом глаголу изговорити кратко Е, са краткоузлазним акцентом. Али, када изговорите Е у ЛЕГАТИ, то ће бити Е са дугим акцентом, дугоузлазни.

ЗВАТИ – ЗОВЕМ – где је овде превој вокала?

До следећег пута, поздрав. 

четвртак, 11. октобар 2012.

ПРОМЕНА О У Е, УМЕКШАНОСТ СУГЛАСНИКА

Ако бисте добили задатак да одредите облик инструментала у речима ДРУГ и МЛАДИЋ, видели бисте да ова два облика немају исти наставак који се додаје за овај падеж.

Промена би гласила:

ДРУГ - ОМ
МЛАДИЋ - ЕМ

Шта доводи до ове разлике?

Прво да утврдимо природу гласа О - то је средњи самогласник задњег реда (погледајте пост Подела гласова, тамо је објашњено зашто је то тако), Е је средњи самогласник предњег реда.

Погледајте сада корен речи и сугласник на који се тај корен завршава. У речи ДРУГ наставак је О, али у речи МЛАДИЋ, у којој се реч завршава на предњонепчани сугласник, наставак је промењен. Разлог је једноставан и практичан.

Иза такозваних меких гласова у српском језику (предњонепчани сугласници, умекшани гласом Ј, јотовањем), по правилу следи наставак на Е, јер овај самогласник настаје у предњем делу усне дупље, где и предњонепчани сугласници, за разлику од самогласника О.

Зато постоји наставак:

БРАТ - ОМ
ДРУГ - ОМ, (где последњи сугласник у корену речи није предњонепчани), и

МЛАДИЋ - ЕМ
МАЧ - ЕМ (наставак иза предњенепчаног сугласника).

Међутим, шта се десило у речима МОРЕМ, ЛИЦЕМ, БОЈИШТЕМ?

У овим примерима се основе завршавају на Р, Л и сугласничку групу ШТ. Некада су у српском језику и ово били такозвани меки сугласници. Временом, та особина мекоће гласова за ове гласове више не важи, они припадају групи тврдих сугласника, али и данас постоје облици са два наставка. Исправно је МЛИНАРОВ - МЛИНАРЕВ, МЕСЕЦОМ - МЕСЕЦЕМ.

Ипак, не каже се БЕЧ - БЕЧЕМ, него БЕЧ - БЕЧОМ. Ово се зове разједначавање самогласника. Када се у претходном слогу нађе самогласник Е, да се не би поновио и у наставку ЕМ, предност се даје наставку О.

Зато  се каже ПАДЕЖОМ, ЛУПЕЖОМ.


Како онда гласи облик инструментала од речи ЂОРЂЕ, МЛАДИЋ, КРАЉ, КРАЈ?

А у речи КЕЈ и КЕЉ, да ли је наставак Е или О?

Поздрав!

среда, 04. април 2012.

ПРОМЕНА Л У О




Још једна у низу гласовних промена  јесте и промена сонанта Л у О. За почетак треба знати да је ова замена гласова у нашем језику вршена давно, и то у речима у којима се сонант Л нашао на крају слога. На тим местима глас Л је прелазио у глас О. Међутим, тамо где није на крају слога, Л се једноставно није мењало у О.

Рецимо, кажете реч ДЕО, али облик генитива гласи ДЕЛА. Ако упоредите те две речи, видећете да у првом облику имате два слога: ДЕ-О, и О где је некада стајало Л
У другом случају поделом на слогове добијамо ДЕ-ЛА. Л се сада налази на почетку слога, и оно се не мења у овом случају.

Или, кажемо ЧИТАО, али и ЧИТАЛА, ВЕСЕО – ВЕСЕЛА. Све би ово били примери када се ова гласовна промена врши.

Како препознати промену?

Уколико постоји облик речи у којој се у једном случају јавља Л, а у другом О, дилеме нема. Потребно је само упоредити речи и решење ће се наметнути само.

Највише недоумица, када је у питању ова гласовна промена, настаје приликом промене именица које се завршавају на –лац – слушалац, гледалац, руководилац, пошиљалац.
Ако кажемо:  Он је слушалац, јасно је да промене нема.  Овде је именица у номинативу једнине,  или, једноставније, то је основни облик именице.
Међутим, како гласи генитив? Од слушаоца. Промене има.
Датив: ка слушаоцу.
Акузатив: видим слушаоца.
Вокатив: хеј, слушаоче (ово је палатална промена)
Инструментал: са слушаоцем
Локатив: о слушаоцу

Закључак је да ће до промене није дошло само у облику номинатива једнине, у свим другим облицима јесте. У реду, али зашто? Одговор је једноставан. Поделите реч слушалац на слогове и добићете следеће: слу-ша-лац, Л  је на почетку слога, промене нема. Ако погледамо реч слушаоца, у генитиву, добијамо: слу-ша-о-ца. Ту где видите о само у слогу, некада је било Л. Оног тренутка када се оно више није налазило на почетку слога, оно се „претворило“ у О.
Нешто слично се дешава и са облицима множине истих именица.

Кажемо слушаоци, то је именица у номинативу множине. Али, у генитиву множине ова именица гласи слушалаца. Могли бисмо сад на испишемо комплетну парадигму, али резултат ће увек бити исти: у свим облицима множине ових именица, Л је остало само у генитиву множине, у свим другим облицима исправно је рећи само облик са О.
И у речима као што је ЧИТАОНИЦА, УЧИОНИЦА, ДЕОБА, СЕОБА, дошло је до ове промене. Довољно је само да нађете облике у основи ових речи: ЧИТАЛ-А, ДЕЛ-А, и да поређењем утврдите да је ту некада било Л.

Ова гласовна промена није дуго трајала, и видите да се није у потпуности ни завршила (зато имамо облике и са Л и са О). Управо зато постоје и изузеци.
Кажете НЕВАЉАЛАЦ, НЕВАЉАЛЦА. Ако поделите облик генитива на слогове, видећете следеће: не-ва-љал-ца.

Л се нашло на крају слога, а није прешло у О. Ово је изузетак. ЗНАЛАЦ-ЗНАЛЦА, такође. Исти случај је са СИЛНИ, ЖАЛБА, МОЛБА, ШКОЛСКИ. Све су ово изузеци због тога што се Л нашло на крају слога, али није прешло у О.

Постоје и речи које су страног порекла, као што су ГЕНЕРАЛ, ФУДБАЛ, МЕТАЛ. Ту видите да се Л не мења, према томе, и ово су примери изузетка од промене.
Он је слушалац, или Он је слушаоц?

уторак, 31. јануар 2012.

JOTOVANJE

Za nekoga kažemo da je brz, ali da postoji i brži. Neko je ljut, ali ima i ljući. Mladost je lepa i treba se ponositi mladošću.

Svi ovi primeri su tu samo da bismo primetili kako se u različitim oblicima jedne reči menjaju glasovi. Razlog za ove promene je glas J, a glasovna promena se zove jotovanje.

Glasovi koji nisu prednjonepčani: D, T, Z, S, L i N, kada se nađu pored palatalnog, prednjonepčanog J, menjaju se i prelaze u prednjonepčane glasove Đ, Ć, Ž, Š, LJ, NJ. Tada kažemo da je izvršeno jotovanje.

Među primerima koje smo naveli, ima onih koji pripadaju komparaciji (poređenju) prideva. BRZ-BRŽI, TVRD-TVRĐI, BEO-BELJI, i to je jedan od slučaja dolazi do jotovanja.

Drugi slučaj je kada koristite prezent, sadašnje vreme, a u infinitivnoj osnovi glagola nalaze se D, T, Z, S, L i N, pa kažemo da je infinitiv glagola VEZATI, ali prezent je VEŽEM, PISATI - PIŠEM.
 Pogledajte - imate Z ili S u jednoj reči, a Ž i Š u drugom obliku te reči.

Istu promenu ćete primetiti i u slučajevima VOLETI - VOLJEN, VOZITI - VOŽEN, TVRDITI-TVRĐEN. Ovo su sve primeri za trpni glagolski pridev.

Među imenicama ženskog roda nalaze se reči kao SMRT, KRV, GLAD. Ove reči u instrumentalu imaju oblike  u kojima je došlo do jotovanja - SMRĆU, KRVLJU, GLAĐU..

I, na kraju, svi kažemo PRUT, ali u množini je PRUĆE. I u obliku ove zbirne imenice vidimo da je izvršeno jotovanje.

Postoji i jedna grupa glasova koja reaguje na drugačiji način kada se nađe pored glasa J, a to su glasovi B, P, M, V. Naravno, ne postoji njihov prednjonepčani parnjak, ali postoji suglasnička grupa koja tada nastaje, pa kažemo da je neko LJUBLJEN - od glagola LJUBITI, neko je GRUB, ali ima i GRUBLJI, SNOP je jedan, ali više snopova je SNOPLJE, nešto je SUVO, ali ima i SUVLJE. Vidite da se u svim ovim rečima koren reči završava na B, P, M, V, ali da se „umeće“ slovo L (ta pojava se zove epentetsko, umetnuto L).

I sad, za kraj, ako kažemo STRIGATI, a u prezentu je STRIŽEM, i ako kažemo (od MISLITI) MIŠLJEN, koje glasovne promene su izvršene u oblicima ovih reči?

Sledeći post će se baviti promenom L u O, do tada, pozdrav.