АСИМИЛАЦИЈА И ДИСИМИЛАЦИЈА САМОГЛАСНИКА

Још једна од гласовних промена о којима се ретко прича на часовима књижевности јесте и тема данашњег поста - асимилација и дисимилација самогласника.

Прво, неопходно је да утврдимо шта тачно значи кад нам неко помене асимилацију или дисимилацију у језику.

Могли сте да приметите да је до сада било говора о гласовним променама које настају кад се два сугласника прилагођавају један другом, мењају у зависности од гласа уз кога стоје. То се зове асимилација - према томе, асимилација је и једначење сугласника по звучности.

Дисимилација је супротан процес - неће се гласови мењати и прилагођавати, они ће нестајати и тада ћемо говорити о дисимилацији.

Па, тако постоји и асимилација самогласника, о њој ћемо прво говорити.

Ако би требало да бирате између облика КОГА и КОЈЕГА, шта бисте изабрали?

Одговор је да можете изабрати оба, оба су правилна, али је овај краћи облик настао асимилацијом самогласника у речи КОЈЕГА.

Сматра се да је у овој речи дошло до губљења гласа Ј, па се тиме добио облик КОЕГА. Е се даље асимиловало, прилагодило и мењало, гласу О и претворило у тај глас. Облик који је тада настао је КООГА. Јасно је да је следећа фаза била стапање два самогласника у један и добили смо облик КОГА.

Ова врста асимилације важи и за речи СОКОЛ, СОЛ, СТОЛ, у којима је глас Л на крају слога прелазио у О, и тада су настајале речи СОКО, СО, СТО. Ми данас, наравно, ту промену препознајемо као прелазак Л у О.

Као и увек кад су гласовне промене у питању, има изузетака. До асимилације самогласника неће доћи у сложеним речима у којима се прва реч завршава на О, а друга почиње самогласником О, или, једноставније, пише се -

ПООЧИМ, ЦРНООКА, ПООДМАЋИ.

Пробајте да напишете ПОЧИМ - оно што би се сигурно изгубило јесте значење речи ПООЧИМ, и то је разлог што се не врши сажимање ових самогласника.

Постоје и позајмљенице из страних речи, као што су ЗООЛОГИЈА, ПРЕЕГЗИСТЕНЦИЈА.



А сад, остао је супротни процес - дисимилација самогласника.

Већ смо говорили о умекшавању сугласника и променама О у Е у зависности од гласа уз кога стоје. Тада је речено да ће у облику инструментала иза предњонепчаних сугласника наставак бити Е - МАЧЕМ, рецимо.

Међутим, ни то није правило које нема додатак.

Каже се БЕЧОМ -  а по овом правилу (ако се упореди са обликом МАЧЕМ) требало би БЕЧЕМ. Наравно, нећемо то тако рећи. Ипак, поставља се питање - а зашто?

Објашњење је једноставно - ако бисмо написали БЕЧЕМ, што је по правилу о преласку О у Е, ми бисмо "гомилали" глас Е у ова два слога, и тада долази до разједначавања самогласника.

Зато се каже МИЛОШЕМ, али се каже и КЕЈОМ, мада би по правилу требало КЕЈЕМ. И ово је пример дисималације или разједначавања самогласника.

СПРЕЈОВИ или СПРЕЈЕВИ, шта би било правилно?

НЕПОСТОЈАНО А

Тема претходног поста је био превој вокала. Тада смо, у намери да објаснимо како препознајемо ту гласовну промену, поредили облике речи. Овога пута радићемо исто, а тема ће бити промена самогласника која се зове непостојано А.

Поново ћемо поредити облике речи.

У речи ЛОВАЦ, именици мушког рода једнине у номинативу, видимо да  се између В и Л налази А. Али, у облику генитива исте речи, ЛОВЦА, тог А више нема. То А је непостојано, што значи да се у неким облицима речи јавља, у неким не.

Ово се зове алтернација (промена) А : нулта фонема (А у првом облику у другом се не јавља, уместо њега нема ничега, то се у граматици зове нулта фонема).

Шта се то десило па ово А „нестаје“ у неким облицима речи? Некада је на месту тог А стајао полуглас ь – једноставно, реч се писала овако – ловьць. У неким случајевима полуглас се „претварао“ у А, а у неким једноставно нестајао.  

Ипак, битно је да гласовну промену можемо данас да препознамо, а да бисмо то могли, ево неколико примера:

КРУШКА – облик генитива множине гласиће КРУШАКА,

ПИСАЦ, ПИСЦА, ПИСАЦА – примећује се да у неким облицима речи јавља А

ДОБАР – ДОБРА – у мушком роду придева појављује се непостојано А, у женском га нема.

ПРИШАО – ПРИШЛА – ово је облик радног глаголског придева, у мушком роду постоји непостојано А, у женском не.

Примери који су наведени су уобичајени и углавном се лако препознају. Међутим, постоје случајеви који су такође примери за ову гласовну промену, али се ретко наводе.

Приликом творбе речи, настанка нових речи у српском језику, користимо префиксе (додатке који су пре, испред речи).

Ево примера – ИЗ + ТКАТИ – требало би да нова реченица (ово је сложеница, биће речи и о томе) гласи ИСТКАТИ (звучно З испред безвучног Т мења се у безвучно С – пример за једначење сугласника по звучности). Овде нема непостојаног А. Али, у облику речи ИЗАТКАТИ има, и ово је пример за непостојано А. Исти случај је у речима РАЗАСЛАТИ, ИЗАГНАТИ.

Ево још једног примера за непостојано А. Многи пишу предлог СА уз именску реч са апострофом, овако

С'  ДРУГОМ (уз апостроф).

Ово ћете често видети, али то је грешка. Предлози С(А) и К(А) исправна су у оба облика, јер је ово пример за непостојано А, према томе, апостроф је непотребан (и неправилан).

Ипак, кад је обавезан овај дужи облик са непостојаним А?

Када реч уз коју предлог стоји почиње гласом који је сличан гласу К или С. Дакле, не може С СЕСТРОМ, мора дужи облик – СА СЕСТРОМ, не може К КУЋИ, јасно је да мора КА КУЋИ.

И, кад је још обавезан? У облику СА МНОМ. Из неког разлога, овде постоје недоумице и често се пише као једна реч, што је погрешно. Као што пишете СА ЊИМ, СА ТОБОМ, СА САЊОМ, не постоји ниједан разлог да се у овом случају пише другачије.

Исто је са НИЗ(А), УЗ(А), КРОЗ(А).

Да ли се каже СА ЖЕНОМ или С ЖЕНОМ? К ГРАДУ или КА ГРАДУ?

А зашто?

Велики поздрав до следећег пута.

ПРЕВОЈ ВОКАЛА

Тема данашњег поста је једна промена самогласника о којој се на часовима ретко прича. О чему се ради?

Сви примећујемо сличност између речи ТЕЋИ и ТОК. Прво је глагол, друго је именица, али бисмо очекивали да се ове речи, с обзиром да имају исто основно значење, имају исте фонеме. То овде, јасно је, није случај. Видимо да се у првој речи налази Е, а у другој речи О.

Треба знати да су се и ови самогласници мењали, па је тако дошло и до ове промене у облику речи. Ово се зове промена Е:О или ПРЕВОЈ ВОКАЛА.

Како утврђујемо постојање ове промене?

Једноставно, поређењем облика речи.

Рецимо:

РОДИТИ – РАЂАТИ. Погледајте корен речи РОД-РАЂ. Ово се зове промена (превој вокала) О:А.

Може то бити и овакав пример:

ПРАТИ – ПЕРЕМ.

Видимо да између П и Р у првом случају нема самогласника, а у другом случају има. Тада то зовемо промена или превој нулти сугласник:Е.

Постоје и случајеви када се у облицима речи налази исти самогласник, али има различити акценат, рецимо,

ЛЕЋИ – ЛЕГАТИ

Ако изговорите ова два глагола, видећете да ћете у првом глаголу изговорити кратко Е, са краткоузлазним акцентом. Али, када изговорите Е у ЛЕГАТИ, то ће бити Е са дугим акцентом, дугоузлазни.

ЗВАТИ – ЗОВЕМ – где је овде превој вокала?

До следећег пута, поздрав.