ПРОМЕНА О У Е, УМЕКШАНОСТ СУГЛАСНИКА

Ако бисте добили задатак да одредите облик инструментала у речима ДРУГ и МЛАДИЋ, видели бисте да ова два облика немају исти наставак који се додаје за овај падеж.

Промена би гласила:

ДРУГ - ОМ
МЛАДИЋ - ЕМ

Шта доводи до ове разлике?

Прво да утврдимо природу гласа О - то је средњи самогласник задњег реда (погледајте пост Подела гласова, тамо је објашњено зашто је то тако), Е је средњи самогласник предњег реда.

Погледајте сада корен речи и сугласник на који се тај корен завршава. У речи ДРУГ наставак је О, али у речи МЛАДИЋ, у којој се реч завршава на предњонепчани сугласник, наставак је промењен. Разлог је једноставан и практичан.

Иза такозваних меких гласова у српском језику (предњонепчани сугласници, умекшани гласом Ј, јотовањем), по правилу следи наставак на Е, јер овај самогласник настаје у предњем делу усне дупље, где и предњонепчани сугласници, за разлику од самогласника О.

Зато постоји наставак:

БРАТ - ОМ
ДРУГ - ОМ, (где последњи сугласник у корену речи није предњонепчани), и

МЛАДИЋ - ЕМ
МАЧ - ЕМ (наставак иза предњенепчаног сугласника).

Међутим, шта се десило у речима МОРЕМ, ЛИЦЕМ, БОЈИШТЕМ?

У овим примерима се основе завршавају на Р, Л и сугласничку групу ШТ. Некада су у српском језику и ово били такозвани меки сугласници. Временом, та особина мекоће гласова за ове гласове више не важи, они припадају групи тврдих сугласника, али и данас постоје облици са два наставка. Исправно је МЛИНАРОВ - МЛИНАРЕВ, МЕСЕЦОМ - МЕСЕЦЕМ.

Ипак, не каже се БЕЧ - БЕЧЕМ, него БЕЧ - БЕЧОМ. Ово се зове разједначавање самогласника. Када се у претходном слогу нађе самогласник Е, да се не би поновио и у наставку ЕМ, предност се даје наставку О.

Зато  се каже ПАДЕЖОМ, ЛУПЕЖОМ.


Како онда гласи облик инструментала од речи ЂОРЂЕ, МЛАДИЋ, КРАЉ, КРАЈ?

А у речи КЕЈ и КЕЉ, да ли је наставак Е или О?

Поздрав!

ПРОМЕНА Л У О

Још једна у низу гласовних промена  јесте и промена сонанта Л у О. За почетак треба знати да је ова замена гласова у нашем језику вршена давно, и то у речима у којима се сонант Л нашао на крају слога. На тим местима глас Л је прелазио у глас О. Међутим, тамо где није на крају слога, Л се једноставно није мењало у О.

Рецимо, кажете реч ДЕО, али облик генитива гласи ДЕЛА. Ако упоредите те две речи, видећете да у првом облику имате два слога: ДЕ-О, и О где је некада стајало Л

У другом случају поделом на слогове добијамо ДЕ-ЛА. Л се сада налази на почетку слога, и оно се не мења у овом случају.

Или, кажемо ЧИТАО, али и ЧИТАЛА, ВЕСЕО – ВЕСЕЛА. Све би ово били примери када се ова гласовна промена врши.

Како препознати промену?

Уколико постоји облик речи у којој се у једном случају јавља Л, а у другом О, дилеме нема. Потребно је само упоредити речи и решење ће се наметнути само.

Највише недоумица, када је у питању ова гласовна промена, настаје приликом промене именица које се завршавају на –лац – слушалац, гледалац, руководилац, пошиљалац.

Ако кажемо:  Он је слушалац, јасно је да промене нема.  Овде је именица у номинативу једнине,  или, једноставније, то је основни облик именице.

Међутим, како гласи генитив? Од слушаоца. Промене има.

Датив: ка слушаоцу.

Акузатив: видим слушаоца.

Вокатив: хеј, слушаоче (ово је палатална промена)

Инструментал: са слушаоцем

Локатив: о слушаоцу

Закључак је да ће до промене није дошло само у облику номинатива једнине, у свим другим облицима јесте. У реду, али зашто? Одговор је једноставан. Поделите реч слушалац на слогове и добићете следеће: слу-ша-лац, Л  је на почетку слога, промене нема. Ако погледамо реч слушаоца, у генитиву, добијамо: слу-ша-о-ца. Ту где видите о само у слогу, некада је било Л. Оног тренутка када се оно више није налазило на почетку слога, оно се „претворило“ у О.

Нешто слично се дешава и са облицима множине истих именица.

Кажемо слушаоци, то је именица у номинативу множине. Али, у генитиву множине ова именица гласи слушалаца. Могли бисмо сад на испишемо комплетну парадигму, али резултат ће увек бити исти: у свим облицима множине ових именица, Л је остало само у генитиву множине, у свим другим облицима исправно је рећи само облик са О.

И у речима као што је ЧИТАОНИЦА, УЧИОНИЦА, ДЕОБА, СЕОБА, дошло је до ове промене. Довољно је само да нађете облике у основи ових речи: ЧИТАЛ-А, ДЕЛ-А, и да поређењем утврдите да је ту некада било Л.

Ова гласовна промена није дуго трајала, и видите да се није у потпуности ни завршила (зато имамо облике и са Л и са О). Управо зато постоје и изузеци.

Кажете НЕВАЉАЛАЦ, НЕВАЉАЛЦА. Ако поделите облик генитива на слогове, видећете следеће: не-ва-љал-ца.

Л се нашло на крају слога, а није прешло у О. Ово је изузетак. ЗНАЛАЦ-ЗНАЛЦА, такође. Исти случај је са СИЛНИ, ЖАЛБА, МОЛБА, ШКОЛСКИ. Све су ово изузеци због тога што се Л нашло на крају слога, али није прешло у О.

Постоје и речи које су страног порекла, као што су ГЕНЕРАЛ, ФУДБАЛ, МЕТАЛ. Ту видите да се Л не мења, према томе, и ово су примери изузетка од промене.

Он је слушалац, или Он је слушаоц?

JOTOVANJE

Za nekoga kažemo da je brz, ali da postoji i brži. Neko je ljut, ali ima i ljući. Mladost je lepa i treba se ponositi mladošću.

Svi ovi primeri su tu samo da bismo primetili kako se u različitim oblicima jedne reči menjaju glasovi. Razlog za ove promene je glas J, a glasovna promena se zove jotovanje.

Glasovi koji nisu prednjonepčani: D, T, Z, S, L i N, kada se nađu pored palatalnog, prednjonepčanog J, menjaju se i prelaze u prednjonepčane glasove Đ, Ć, Ž, Š, LJ, NJ. Tada kažemo da je izvršeno jotovanje.

Među primerima koje smo naveli, ima onih koji pripadaju komparaciji (poređenju) prideva. BRZ-BRŽI, TVRD-TVRĐI, BEO-BELJI, i to je jedan od slučaja dolazi do jotovanja.

Drugi slučaj je kada koristite prezent, sadašnje vreme, a u infinitivnoj osnovi glagola nalaze se D, T, Z, S, L i N, pa kažemo da je infinitiv glagola VEZATI, ali prezent je VEŽEM, PISATI - PIŠEM.
 Pogledajte - imate Z ili S u jednoj reči, a Ž i Š u drugom obliku te reči.

Istu promenu ćete primetiti i u slučajevima VOLETI - VOLJEN, VOZITI - VOŽEN, TVRDITI-TVRĐEN. Ovo su sve primeri za trpni glagolski pridev.

Među imenicama ženskog roda nalaze se reči kao SMRT, KRV, GLAD. Ove reči u instrumentalu imaju oblike  u kojima je došlo do jotovanja - SMRĆU, KRVLJU, GLAĐU..

I, na kraju, svi kažemo PRUT, ali u množini je PRUĆE. I u obliku ove zbirne imenice vidimo da je izvršeno jotovanje.

Postoji i jedna grupa glasova koja reaguje na drugačiji način kada se nađe pored glasa J, a to su glasovi B, P, M, V. Naravno, ne postoji njihov prednjonepčani parnjak, ali postoji suglasnička grupa koja tada nastaje, pa kažemo da je neko LJUBLJEN - od glagola LJUBITI, neko je GRUB, ali ima i GRUBLJI, SNOP je jedan, ali više snopova je SNOPLJE, nešto je SUVO, ali ima i SUVLJE. Vidite da se u svim ovim rečima koren reči završava na B, P, M, V, ali da se „umeće“ slovo L (ta pojava se zove epentetsko, umetnuto L).

I sad, za kraj, ako kažemo STRIGATI, a u prezentu je STRIŽEM, i ako kažemo (od MISLITI) MIŠLJEN, koje glasovne promene su izvršene u oblicima ovih reči?

Sledeći post će se baviti promenom L u O, do tada, pozdrav.

IZUZECI OD PALATALNIH PROMENA

Da li ste znali da je ispravno reći: „Bio sam na žurki“, a ne „Bio sam na žurci“?

Često ćete čuti da neko pita: „Da li je ispravno reći kruški ili krušci, prugi ili pruzi, tugi ili tuzi?“ Ovakvi slučajevi će biti tema ovog posta i zbog toga što su često pominjani u zadacima za prijemne ispite.

Recimo, tepanja ili reči od milja (hipokoristici) prvi su primer kada bi trebalo da dođe do sibilarizacije, ali se ona ne vrši. Pričamo o primerima kao što su BAKA, DEKA, ZEKA... Kada treba da upotrebimo oblik KA DEKI (ovo je oblik dativa i lokativa), ispravno smo postupili ako ne menjamo K, ove reči su primer za izuzetak od vršenja promene.

Za stanovnicu nekog grada, opet u obliku dativa ili lokativa, treba upotrebiti oblik u kome se ne vrši promena: BEOGRAĐANKI, NOVOSAĐANKI... Dakle, ni tu se sibilarizacija ne vrši.

A onda postoje reči koje su stranog porekla, kao što su LIGA, KLIKA... Ni u ovim slučajevima nećemo reći reč sa izvršenom promenom, već LIGI, KLIKI...

Često su  na prijemnim ispitima postavljana pitanja o tome kako se ispravno pišu ženska imena koja se završavaju na -KA, -GA, -HA (ZORKA, DANKA, OLGA). Ispravno je reći OLGI, ZORKI, DANKI, OLGIN, ZORKIN, DANKIN - promena se ne vrši ni u ovim slučajevima. Ali, ako se ženska osoba zove na ime koje se završava sa -ICA (kao Zorica, Ankica, Milica...), ispravno je reći ZORIČIN, ANKIČIN, MILIČIN. Ovo pravilo se ne odnosi samo na imena. U slučajevima kao što su STARICA, KOMŠINICA, UČITELJICA, takođe je ispravno reći STARIČIN, KOMŠINIČIN, UČITELJIČIN.

Poseban slučaj su nazivi geografskih pojmova. Niko se neće dvoumiti da kaže AMERICI, AFRICI, oblicima sa izvršenom sibilarizacijom. Ali, da li će to biti slučaj sa rečima VOLGA ili MEKA? Ovo su slučajevi kada nikako neće doći do sibilarizacije. Ako bismo rekli: „Bio je u Meci“, naravno da bi se razumevanje pojma dovelo u pitanje. Dakle, ako je negde bio, bio je u Meki. Ali, ako ste bili u Požegi, bili ste i u Požezi, ovo je primer da u srpskom jeziku postoji oblik dubleta - slučaj kada imate dva oblika koja su oba ispravna.

Gde ćete, zapravo, doći u nedoumicu?

Uvek i samo kod imenica ženskog roda koji se završavaju na KA, GA, HA.

Posebni slučajevi su imenice PRIPOVETKA, ZAGONETKA. Ispravno je reći: O PRIPOVECI ili O PRIPOVETKI. Jedini oblik koji nije ispravan je oblik PRIPOVETCI (sa spojenim T i C). U obliku PRIPOVECI došlo je i do gubljenja suglasnika, pored izvršene sibilarizacije. Evo kako:

PRIPOVETK+I
PRIPOVETCI (pogledajte podelu glasova po načinu nastanka, C je sliveni glas, nastao od T i S). Prema tome:

PRIPOVETTSI - gubi se jedno T
PRIPOVETSI - PRIPOVECI

U slučaju imenice ČESTITKA, preporučen je oblik ČESTITKI (ne možete ČESTICI, jer biste time promenili značenje reči).

Kad još nećete vršiti palatalne promene?
U primerima MAČKI, VOĆKI, TETKI, KOCKI, MAZGI, PRAĆKA, PASHA. U gotovo svim pravopisnim priručnicima naći ćete pravilo: do palatalne promene ne dolazi u rečima čiji se koren reči završava na ČK, ĆK, TK, CK, ZG, SH - ali je jednostavnije zapamtiti primere koji su navedeni.
Razlog? Pokušajte da promenite u reči KOCKA drugo K u C, i videćete da se menja oblik reči i gubi značenje korena.

Tu su i dubleti - EPOHI i EPOSI; SLUGI i SLUZI; BITKI i BICI, KĆERKI i KĆERCI, MASKI i MASCI, LICI i LIKI. Niko ne može da vas ispravi u oba slučaja, s obzirom da pravopis dozvoljava oba oblika reči.

A rešenje pitanja na početku je: ispravni oblici su KRUŠCI, TUZI, PRUZI.

Šišarki ili šišarci?

SIBILARIZACIJA

SIBILARIZACIJA

Promena zadnjonepčanih glasova K, G, H u zubne C, Z, S naziva se sibilarizacija. Do ove promene dolazi uglavnom kada se ti suglasnici nađu ispred samoglasnika i. 

Kako to izgleda u primerima?

Pogledajte oblike imenica u ženskom rodu koji se završavaju na –KA, -GA, -HA. Recimo, DEVOJKA. U dativu jednine oblik dativa je DEVOJCI. Primećujete da se K iz korena reči „pretvorilo“ u C. Ovo je slučaj sibilarizacije. Isto će se desiti sa rečima NOGA, RUKA, SVRHA. Napišite sami oblik dativa ovih imenica (ka + imenica – ka NOZI), i videćete da je glas iz korena reči promenjen. 

Naravno, to nije jedini slučaj. Do ove promene dolazi i kada imenice muškog roda koje se završavaju na K, G, H stavimo u oblik množine. To su imenice koje smo pominjali kada je tema bila palatalizacija – OBLAK, JUNAK, ORAH, NALOG. U množini te reči glase: OBLACI, JUNACI, ORASI, NALOZI. Pogledajte promenu koja je nastala. Slova iz korena reči su se promenila u C,Z,S, i ovo su primeri reči u kojima je izvršena sibilarizacija.

Ova glasovna promena se vrši i u glagolskim oblicima. Opet je reč o glagolima koji se završavaju na ĆI, ali sada u imperativu i imperfektu. Recimo, oblik imperativa (zapovedni način) nastaje dodavanjem nastavka na aorsku osnovu (ako ste zaboravili šta je aorska osnova, pogledajte post o palatalizaciji). Tako dobijamo PEK + I, i dobijamo PECI.

Slično je i sa imperfektom – na osnovu glagola se dodaje nastavak –IJAH, i dobijate oblik imperfekta PECIJAH.

Kao što vidite, K iz osnove glagola se promenilo u C.

Šta bi još trebalo da znate?

Promena o kojoj se radi odnosi se na promene glasova koje su se vršile u davnoj prošlosti. Ne zna se kada je ova glasovna promena prestala da se vrši, ali se zna da postoji veliki broj izuzetaka, odnosno slučajeva kada se ova glasovna promena ne vrši.

Ova tema, izuzeci od palatalnih promena, zaslužuje nov post, i to će biti sledeća tema: izuzeci od palatalnih promena.

Do sledećeg puta!

PALATALIZACIJA

PALATALIZACIJA

Još jedna u nizu glasovnih promena jeste i palatalizacija, a njoj „srodna“ je sibilarizacija. 
Kako su one srodne?
Ove glasovne promene veže to što se u oba slučaja radi o promeni tri zadnjonepčana glasa K, G, H, ali u različitim situacijama. Prilikom palatalizacije, dolazi do promene K, G, H u Č, Ž, Š, a prilikom sibilarizacije oni se pretvaraju u C, Z, S. Pogledajte kako to jednostavno možete da zapamtite.

                                           C                    Z                        S    Sibilarizacija

                                         

                                          

                                            K                G                   H

                                           Č                     Ž                        Š    Palatalizacija

Primetite da su glasovi koji zamenjuju K,G i H glasovi koji se razlikuju samo po dijakritiku (znaku iznad slova).

Međutim, postavlja se pitanje zbog čega dolazi do palatalizacije?

U nominativu jednine, imenica JUNAK ima K na kraju, koje se u vokativu jednine menja u Č – JUNAČE. Promena izgleda ovako:

n. JUNAK

g. JUNAK-A

d. JUNAK-U

a. JUNAK-A

v. JUNAČ-E

i. JUNAK-OM

l. JUNAK-U

Samo se u vokativu na osnovu reči dodaje nastavak E. I zapravo, ova glasovna promena se dešava onda kada se K, G, H nađu ispred E, i u nekim slučajevima ispred A i I, ali E je uglavnom onaj glas koji uslovljava promenu. 
Postoji i objašnjenje. Glas E je vokal prednjeg reda, a glasovi K, G, H su zadnjonepčani po mestu tvorbe. „Praktičnije“ je da se, jedan pored drugog, izgovore dva glasa koja nastaju u prednjem delu usne duplje. 


Do ove promene dolazi i kada se pridevi koji završavaju na K, G, H porede (u obliku komparativa), pa tako postoje oblici TIH, u komparativu TIŠI, DUG - DUŽI, STROG-STROŽI, JAK - JAČI. 


Palatalne promene se vrše i kod glagola. U srpskom jeziku postoje glagoli koji u infinitivu zavšavaju na ĆI (VUĆI, PEĆI, REĆI). Kada god budete bili u prilici da objasnite nastanak nekih glagolskih oblika, moraćete da upotrebite termin INFINITIVNA OSNOVA. Jednostavno, to dobijate kad od glagola u infinitivu odbijete nastavak TI (PEVATI, infinitivna osnova je PEVA). Ali, ako biste to uradili sa glagolima na ĆI, uklonili biste afrikatu, sliveni glas koji je nastao stapanjem nekih glasova u srpskom jeziku, nekada davno. To ne možete da uradite. Ali šta onda radite? Kod tih glagola se koristi AORSKA OSNOVA - od prvog lica aorista se odbije nastavak OH - PEĆI - PEKOH - aorska osnova je PEK-.

Da se vratimo na palatalizaciju. Prvo lice prezenta sadašnjeg vremena glagola PEĆI, glasi PEČEM. Taj oblik smo dobili kada se na aorsku osnovu PEK  doda -EM, i dobijamo PEČEM. Ovo je takođe primer za palatalizaciju.

To bi bilo sve o nastanku i oblicima ove palatalne promene.

Ipak, veći je problem kako prepoznati reči sa izvršenim palatalnim promenama. Uvek, kada treba da uočite koja glasovna promena je izvršena u nekoj reči, pronađite oblik te reči u nominativu jednine ili pogledajte koren te reči. Ako uočite da je ta reč, u nekom obliku, na mestu gde je došlo do promene glasa, imala K, G, H, uočili ste palatalnu promenu.

Evo primera. Dobili ste pridev DEVOJČIN. DEVOJKA je osnova od koje je izvedena reč. Tačnije, DEVOJK (pogledajte koja se slova ne menjaju u promeni po padežima - DEVOJKA, DEVOJKE). Dodat je sufiks IN, i dobili smo DEVOJKIN, a K se menja u Č, i to je oblik u kome je izvršena palatalizacija.

U sledećem postu biće reči o sibilarizaciji i tu ćete moći da nađete neke vežbe u vezi sa ovim glasovnim promenama.

Pozdrav!

JEDNAČENJE SUGLASNIKA PO MESTU TVORBE

JEDNAČENJE SUGLASNIKA PO MESTU TVORBE

Kao i prethodna glasovna promena, i ova je bila pominjana u postu Podela glasova, i da bi se ona razumela, potrebno je poznavati podelu glasova po mestu tvorbe.

Za ovu glasovnu promenu mogli bismo reći da ima dva dela.

1. U tom prvom delu, menjaju se glasovi S i Z, ali samo onda kada se nađu ispred prednjonepčanih suglasnika, odnosno ispred J, LJ, NJ, Ć, Đ, Ž, Š, DŽ, Č. Tada Z i S prelaze u prednjonepčane suglasnike Ž i Š (pogledajte, samo dodajete znak iznad slova – taj znak se zove dijakritik).

Primer:

a)      list – lišće

Na koren reči dodat je nastavak –je = list + je

T i J jotuju i tako nastaje Ć. Novi oblik koji smo time dobili je LISĆE. I evo te situacije kada dolazi do jednačenja suglasnika po mestu tvorbe. S (zubno) je ispred Ć (prednjonepčanog) i prelazi u prednjonepčano Š. Šta se time dobilo? Da dva glasa budu jednaka po mestu tvorbe – oba su prednjonepčana.

b)      čeznuti – čežnja

Koren glagola je čezn-, dodat je sufiks –ja, i došlo je do jotovanja N i J u NJ. ČEZNJA je sledeći oblik. Obratite pažnju na Z ispred NJ, Z je zubno i ispred prednjonepčanog NJ prelazi u Ž, jednači se sa njim po mestu tvorbe i oba su prednjonepčana.

Međutim, ne dolazi uvek do ove promene, i tu ima izuzetaka, i to u složenicama IZLJUBITI, SLJUBITI, RAZLJUTITI, SLJUŠTITI, RAZNJIHATI. Obrazloženje za nevršenje ove glasovne promene u ovom slučaju jeste da bi se izgubilo značenje prefiksa.

2. Drugi deo ove glasovne promene odnosi se na nadzubni glas N, koji se menja kada se nađe ispred dvousnenih B i P. Ono se tada menja u M, koje je dvousneno.

a)      ODBRANA ima koren ODBRAN + BA. N, nadzubno, nalazi se ispred B, koje je dvousneno. Zato se N menja u M, dvousneno, i dva glasa su ista po mestu tvorbe.

b)      STAN + BENI, isti primer kao prethodni, oblik koji se dobija je STAMBENI.

I ovde ima izuzetaka. Piše se: STRANPUTICA, CRVENPERKA, JEDANPUT, VANBRODSKI.