АСИМИЛАЦИЈА И ДИСИМИЛАЦИЈА САМОГЛАСНИКА

Још једна од гласовних промена о којима се ретко прича на часовима књижевности јесте и тема данашњег поста - асимилација и дисимилација самогласника.

Прво, неопходно је да утврдимо шта тачно значи кад нам неко помене асимилацију или дисимилацију у језику.

Могли сте да приметите да је до сада било говора о гласовним променама које настају кад се два сугласника прилагођавају један другом, мењају у зависности од гласа уз кога стоје. То се зове асимилација - према томе, асимилација је и једначење сугласника по звучности.

Дисимилација је супротан процес - неће се гласови мењати и прилагођавати, они ће нестајати и тада ћемо говорити о дисимилацији.

Па, тако постоји и асимилација самогласника, о њој ћемо прво говорити.

Ако би требало да бирате између облика КОГА и КОЈЕГА, шта бисте изабрали?

Одговор је да можете изабрати оба, оба су правилна, али је овај краћи облик настао асимилацијом самогласника у речи КОЈЕГА.

Сматра се да је у овој речи дошло до губљења гласа Ј, па се тиме добио облик КОЕГА. Е се даље асимиловало, прилагодило и мењало, гласу О и претворило у тај глас. Облик који је тада настао је КООГА. Јасно је да је следећа фаза била стапање два самогласника у један и добили смо облик КОГА.

Ова врста асимилације важи и за речи СОКОЛ, СОЛ, СТОЛ, у којима је глас Л на крају слога прелазио у О, и тада су настајале речи СОКО, СО, СТО. Ми данас, наравно, ту промену препознајемо као прелазак Л у О.

Као и увек кад су гласовне промене у питању, има изузетака. До асимилације самогласника неће доћи у сложеним речима у којима се прва реч завршава на О, а друга почиње самогласником О, или, једноставније, пише се -

ПООЧИМ, ЦРНООКА, ПООДМАЋИ.

Пробајте да напишете ПОЧИМ - оно што би се сигурно изгубило јесте значење речи ПООЧИМ, и то је разлог што се не врши сажимање ових самогласника.

Постоје и позајмљенице из страних речи, као што су ЗООЛОГИЈА, ПРЕЕГЗИСТЕНЦИЈА.



А сад, остао је супротни процес - дисимилација самогласника.

Већ смо говорили о умекшавању сугласника и променама О у Е у зависности од гласа уз кога стоје. Тада је речено да ће у облику инструментала иза предњонепчаних сугласника наставак бити Е - МАЧЕМ, рецимо.

Међутим, ни то није правило које нема додатак.

Каже се БЕЧОМ -  а по овом правилу (ако се упореди са обликом МАЧЕМ) требало би БЕЧЕМ. Наравно, нећемо то тако рећи. Ипак, поставља се питање - а зашто?

Објашњење је једноставно - ако бисмо написали БЕЧЕМ, што је по правилу о преласку О у Е, ми бисмо "гомилали" глас Е у ова два слога, и тада долази до разједначавања самогласника.

Зато се каже МИЛОШЕМ, али се каже и КЕЈОМ, мада би по правилу требало КЕЈЕМ. И ово је пример дисималације или разједначавања самогласника.

СПРЕЈОВИ или СПРЕЈЕВИ, шта би било правилно?